Back BesplatanSport.com

Srpski Tim na Bitki Nacija, Trogir 2014.

Dragi prijatelji, smatram da je moja dužnost da vas obavestim o našim naporima, uspesima i neuspesima i da dam detaljan izveštaj o Srpskom Timu koji je po prvi put učestvovao na najvećem takmičenju ovog tipa, na Bitki Nacija...
Srpski Tim na Bitki Nacija, Trogir 2014.


Svi znate za našu tešku situaciju, živimo u istoj zemlji, bez novca smo i prespektive, samo Bog zna kako preživljavamo iz dana u dan, iz meseca umesec... Povrh toga, nikako da nađemo načina da se složimo nego se iznova i iznova gložimo i hvatamo jedni druge za vrat, mrzimo se i preziremo, borimo i grizemo se kao pacovi u buretu. Ni `srpsko moderno viteštvo` nije izuzeto odtoga. Naša najveća prepreka jeste bio naš duboki razdor i podela na brojne družine i udruženja, sa mnogo zle krvi koja je tekla između nas. Ujediniti sve te u suštini dobre ljude bio je Sizifov posao. Kada sam se odlučio da stupim ukontakt sa organizatorima i da počnem sa regrutacijom za Srpski Tim za Bitku Nacija, znao sam da neće biti lako. Ali, pretpostavljam, zbog moje blage naravi i zbog toga što nisam bio u zavadi sa bilo kim, ljudi su počeli prilaziti, isprva zazirući od drugih boraca koji su im do juče bili `neprijatelji`(jer,`kako će mi ON čuvati leđa?!`), vremenom su se, ne bez teškoća, navikli na činjenicu da neću odbiti nikoga ko ima volje, bilo da  je `jedan od ovih`,ili `jedan od onih`. Moja iskrena želja je bila da ujedinim sve borce pred istim, zajedničkim ciljem, da uspemo da prevaziđemo našu sujetu i preku narav i da postanemo jedan tim. Kategorički sam odbio sve `dobornamerne molbe` da izuzmem ovog ili onog i to je bila jedina stvar oko koje nije bilo dogovora ni pregovora, sve ostalo se moglo menjati. Drugim rečima, ili idemo svi, ili ne ide niko. Naposletku sam uspeo u toj nameri, uz veliku pomoć mojih prijatelja iz tri viteška udruženja/družine i tako da smo dobili naš tim koji jei video svoju promociju u `Sunčanoj Reci`, u februaru 2014.e.

Jedan korak je bio načinjen, ali ostalo ih je još mnogo, a teškoće su tek trebale da dođu. Naš drugi najveći problem bila je oprema, tačnije nedostatak iste. Bitka Nacija je zahtevno takmičenje, neki bi rekli ponajviše brutalno, i oprema, dobra oprema košta preko 1500 eura.  A u ovoj zemlji ta cifra je nedostižni san. Bili smo bez novca, sponzora, podrške... Nekoliko meseci do same Bitke Nacija za mene su bili najteži.  Taj nedostatak novca, koji je već postao hronična bolest u mojoj porodici, nije mi davao nikakvu mogućnost da opremu naručim, tako da sam morao da se snalazim kako znam i umem. Prevashodno zahvaljujući mom šuraku Čedmiru Beljcu, koji mi je obezbedio oklop za ruke i noge, i mogućnost da radim u njegovoj radionici gde sam prepravljao svoju staru opremu na nešto što je moglo da posluži za Bitku Nacija, ja sam polako dovodio svoj oklop u stanje borbene gotovosti. Trenirao sam, trčao, vežbao kada sam mogao, odricao se mnogih stvari samo da uspem da se spremim na vreme. Ceo moj tim je imao iste probleme, pojedinci čak i veće... Baš zbog nedostatka novca mi nismo imali ni jedan zajednički trening! Dani su promicali i čas našeg odlaska se bližio. Da bih mogao da finansiram put bio sam primoran da prodam svoj oklop za torzo, i da bukvalno na sam dan polaska pravim novi! Nije ništa manja bila ni žrtva mojih saboraca.

DAN PRVI


Od početnih dvanaest boraca, za Trogir je otišlo sedam. Treba napomenuti da smo se prijavili za takmičenje u dve kategorije, za duele(1 na 1)i grupne borbe(5 na 5). Za grupne borbe nam je bilo potrebno minimum 5 boraca i 3 zamene. Mi smo imali 5 boraca i 1 zamenu, tj. 2 pod uslovom da naš borac,Joviša, nema u to vreme borbe u duelima.

U Trogir je prvi stigao naš drugar iz Plamenih Vitezova, Stevan Stevanović i već naišao na problem, tj. oklop mu nije bio verifikovan, zato što  on, kao ni većina nas uostalom, nije stigao da ga završi do 1. maja. Druga grupa iz našeg tima je stigla je negde posle ponoći. Srđan Obradović iz Viteške Družine Zlatno Burence, Petar Živanović iz Svibora, naš novi prijatelj Miloš Terzić, i ja.  Uspeli smo da postavimo kamp i uhvatimo malo sna. Svi ostali nacionalni timovi su već bili tu. Glavnica naših boraca (i tima podrške) iz Belih Orlova i Zelenog Barjaka je tek trebala da stigne. Zbog problema sa prevozom stigli su bukvalno u poslednji čas, kada je šarena povorka vitezova i njihove pratnje već krenula kroz Trogir. Moram priznati da su se ljudi uglavnom čudili što vide Srbe , srpsku zastavu i naše tabarde sa krstom i ocilima, ali osim dva zlonamerna komentara ( `Čedo, gdje si krenuo` i `Srbe na vrbe`-reče jedan desetogodišnjak) nije bilo ni jednog incidenta. Ljudi su izlazili iz svojih radnji da nas pozdrave, da nam pruže ruku i potapšu po ramenu. Kada je intonirana naša himna nije bilo zvižduka, čak naprotiv, a moj kratki govor je dočekan sa ovacijama domaće publike. Posle, u kampu, došli su naši prijatelji iz Hrvatskog Tima, da nas pozdrave, ponude pomoć i podrže. Hvala im na tome,zaista.

Sa borbama se krenulo gotovo odmah posle toga. Bilo je neizdrživo toplo, sunce nije imalo mislosti. Mislim da se Bitka Nacija ne može opisati dok se na nju ne ode. Prepričavati, gledati video snimke, to nije ni deseti deo onoga što vidite i osetite na licu mesta. Odmah sam primetio da borbe nisu šala. Najstrašniji deo jeste svakako onaj gde borac ostaje da leži na zemlji a sudije viču `MEDIK, MEDIK`(medicinska pomoć). Englezi, Škoti u Nemci su izuzetno teško podnoslili vrućinu i padali su kao pokošeni.  Bližila se naša borba sa Estoncima. Nadao sam se da će i njih `srediti` vrućina, ali nije tako bilo. Dobro su se držali, još bolje borili.Odmah se moglo primetiti da našem timu nedostaje iskustvo, zajednička akcija. Izgubili smo prvu rundu, u drugoj smo pružili veći otpor i tada sam čuo jednog Rusa kako viče `Srbi naša braća, naša braća`, verovatno  pokušavajući da nas ohrabri, ali nije vredelo, izgubili smo i drugu rundu. Tada je jedan odnaših boraca, Vuk Dragičević ostao da leži na zemlji. Koleno, slomljeno, iščašeno, tada nismo znali. Medicinsko osoblje ga je odnelo na nosilima.Pokušavali smo da dođemo sebi, pili smo ogromne količine tečnosti i čekali narednu borbu. Tada smo saznali da nam je još jedan borac, Aleksandar Urošević povređen, odvezen je u bolnicu. Ostali smo sa četiri borca jer je Bojan Šerbula, naš najveći borac(`srpski div`, rekla je jedna Ukrajinka), imao problema sa oklopom i, takođe treba napomenuti, da je prethodnog dana i noći vozio kombi iz Srbije za Hrvatsku. Otrčao sam do Engleskog tima, naših sledećih protivnika da ih zamolim da i oni izađu sa 4 borca, u suprotnom bismo mi bili diskvalifikovani.Englezi su glasali i pružili mi ruku - pristali su. Zaista pravi ljudi. Mogli su dobiti tehničku pobedu, ali su, i pored svojih teškoća odlučili da nam izađu ususret. Potom sam otišao do Švajcarskog tima i zamolio ih istu stvar. Njihov kapiten mi je rekao `ali vi ste bolji od nas`! Međutim, i oni su pristali.Zaista divni ljudi. I oni su mogli dobiti tehničku pobedu i proći dalje, ali odlučili su da se bore, da oduzmu sebi jednog borca... Prozvali su nas da izađemo na borilište. Naša 4 borca su stala na svoja mesta, međutim, tim iz Engleske nije izašao i mi smo dobili tehničku pobedu. Vrućina je bila jak protivnik i Englezi jednostavno nisu mogli više. Mi smo dobili jednu pobedu, doduše tehničku, i priliku da se dobro odmorimo za meč protiv Švajcaraca. Potom, jedna odlična vest, Bojan je uspeo da sastavi oklop i sada nas je bilo pet! Doduše, i dalje smo bez preko potrebnih izmena, ali ta sudbina će nas pratiti tokom celog takmičenja. Izlazimo na megdan Švajcarcima. Bojan Šerbula, Jovan Vićentijević, Miroslav Verigić, Stevan Stevanović i ja. Jedini preostali srpski borci u Trogiru. Dogovor je da polako napredujemo, ne razdvajamo se, pa šta bude. Švajcarci stoje u svom delu, iako je sudija dao znak za borbu, previše su umorni. Mi smo odradili svoj deo posla držeći se jedan drugog i izgleda da nas je naša sloga spasla - pobeda! Još jedna runda, još jedna pobeda. Moral nam je skočio do neviđenih granica, ali umor i sunce su učinili svoje. Ja više nisam mogao da se borim, jedva sam se odvukao do šatora, pomogli su mi da se skinem i polivali me sa hladnom vodom. To je bio kraj mog dana i pošto više nismo imali izmena, nismo bili u mogućnosti da se borimo u našoj narednoj borbi, protiv Češke. Međutim, baš to što nismo izašli pokazaće se ispravno, jer možda gubimo ali ipak ostajemo sa više poena od Češke i prolazimo u sledeći krug. Nisam mogao da verujem kada je došao Srđan i doneo vest! I nisam znao da li da se radujem ili da se brinem jer ćemo se mi, kao četvrti u našoj grupi, boriti protiv najboljih iz susedne grupe, a to su gotovo sigurno bili Rusi! Međutim, ostavio sam brige po strani i trudio se da što ugodnije provedem ostatak večeri.

Pošto sam sve vreme bio na terenu, zaista nisam mogao da ocenim učinak našeg tima, ali iz zapažanja drugih ljudi mogao sam da zaključim da nismo delovali kao tim, jer bismo se brzo raštrkali, svako na svoju stranu, bez nekog određenog razloga i smislene taktike. To i nije toliko čudno, jer nam je ovo bio prvi zajednički nastup. U jednom trenutku sam ostao sam na sredini terena gledajući svoje saborce, dve grupe i levo i desno, ne znajući kome pre da pritrčim, možda je to oklevanje bilo kobno za tu borbu, ne znam... Sve u svemu, taj dan smo dobili mnoge pohvale, i od naših protivnika i od drugih timova. Verovatno je većina njih bila samo kurtoazna, ali ipak se moglo zaključiti da smo dobar i jak tim koji prosto nema iskustva. Pretpostavljam da smo kao pojedinci zaista delovali tako, veliko i opasano, ali nam je nedostajala kooperacija, taktika...

I tako se završio naš prvi dan na Bitki Nacija. Prošli smo dalje. Sutra nas je čekao dan odmora, prilika da posmatramo borbe drugih timova i čekamo našeg protivnika sa kojim ćemo se boriti prekosutra. Molio sam se da to ne budu Rusi, jer je njihova brutalnost legendarna i suočiti se sa njima posebno za jedan mlad i neiskusan tim kao što je naš moglo je vrlo lako značiti nešto više od samog poraza - povrede, lomovi. Sa nestrpljenjem smo čekali šta će naredni dan doneti.

nastaviće se...

Dodao bih još jedan mali, ali ipak bitan detalj, koji sam slučajno preskočio - borbu sa Francuzima. Da, izgubili smo. Zanimljivo je to da je upravo ta borba, tj. njeno ne pominjanje od strane Srđana Obradovića, izazvalo jedan incident, ali o tome će biti govora u nastavku.

Autor: Igor Ćosić

Posted: 20 jun 2014
Pin It

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori