Rvanje je Beograđanima bilo nepoznat sport, pre nego što je pred publikom počela da se pojavljuje grupa rvača, na priredbama kulturno-prosvetne sekcije „Radničkog“. I kako su se prvi put pojavili, bivalo ih je sve više, ukupno čak pedesetak njih koji su posećivali treninge u kafani „Topčider“, da bi se docnije često selili jer, jurila ih je policija kojoj nije bilo simpatično to što se toliko njih muva baš oko jednog radničkog sportskog društva. A rvanje je jedno vreme bilo toliko omiljeno da su trenizni od 18 časova trajali do posle ponoći, kako bi svi stigli na red...
Te 1922. godine održani su i prvi egzibicioni mečevi, ali je to još uvek sve bilo nezvanično i cela aktivnost kluba svodila se na priređivanje tih propagandnih, egzibicionih mečeva. I, tako je trajalo sve dok jednog dana 1926. godine, grupa rvača sombordskog „Amatera“, u to vreme šampiona države, nije došla u Beograd da traži posao i, naravno, svratila u „Radnički“ i kroz razgovor sa kolegama – rvačima predložila da zvanično osnuju rvačku sekciju. Među njima su bili: Vlada Uzelac, Šandor Šalaj, Dragi Jemrić, Dranja Karas, Proka Kirić, a pridružili su im se Milan Matić, Nenad Milovanović, Nikola Grbić, Dimitrije Glušac, Ilić i drugi - i „Radnički“ je odjednom napravio odličnu ekipu, jednu od najboljih u zemlji. Svoje mečeve rvači su i dalje priređivali zajedno sa „kulturnjacima“, ne bi li sakupili više publike i više crkavice od ulaznica, za opremu. Jer, vreme je bilo teško, a uslovi za treniranje još teži. Svi rvači bili su zaposleni i kod gazda radili i po 12 sati dnevno i posle toga išli na trening. A trenizni su se jedno duže vreme održavali u kafani „Marjanović“ u Bulevaru, kod Crkve Svetog Marka, da bi i odatle bili isterani nekoliko meseci pred državno prvenstvo u Zagrebu 1927. godine, prvo na kom su učestvovali kao „Radnički“.
Rvanje je sport koji u sebi sadrži elemente gimnastike i akrobatike, pa razvija sve grupe mišića podjednako. Rvanje razvija ravnotežu, ispravlja držanje, gradi telo tako da kasnije može da se ode i na neki drugi sport. Postoje zablude koje prate rvanje. Mnogi veruju da to nije bezbedan sport, ali to nije tačno. Rvanje je kontaktni sport, ali nije nasilan. Uključena je strategija, mora da se razmišlja, protivnik se dobija na dobru tehniku, a ne samo na snagu. Takođe jedna od predrasuda o rvanju je da će dete biti agresivno ako trenira ovaj sport. Ali upravo suprotno, kanalisaće svoju energiju i razviće se ne samo u fizičkom već i u psihičkom smislu. Sport treba da vaspitava i usmerava dete kroz život i zbog toga je rvanje idealan sport za vaše dete, jer ga tera da pobedi svoje strahove i da ne odustaje.
