Mržnja i sport

(1 Glas)
Mržnja i sport


I mržnja kao princip navijanja tokom gledanja određene fudbalske utakmice može da bude isto toliko jaka kao i obično navijanje, navijanje principom voljenja, navijanje za klub koji se simpatizuje, voli ili klub za koji se navija. Možda čak i jača. Koliko je ona snažna i opsesivna dokazuje to što se omrženi klub ne ignoriše već upravo prati i gleda na televiziji ili netu njegova utakmica. Sve one koji bi da u samom početku ospore moje izlaganje podsećam na esej SPORTSKI DUH Džordža Orvela ( u:THE COLLECTED ESSAYS, JOURNALISM AND LETTERS OF GEORGE ORWELL, ili, kod nas kao Dž.Orvel  ZAŠTO PIŠEM I DRUGI ESEJI ) objavljen pre gotovo sedamdeset godina.

Dakle, krenimo. Gledaš utakmicu SWANSEA – MANCHESTER UNITED. Ne sećaš se ni kako si počeo da je gledaš. Ne navijaš za Svonsi, ne navijaš ni za Mančester Junajted. Ali ga mrziš. Navijaš da Mančester Junajted ne pobedi. Da odigra nerešeno, ili, još bolje ako je to moguće, da izgubi sva tri boda, i neko drugi umesto njih osvoji titulu. Neko od klubova koje voliš. Mančester Siti ili Liverpul, na primer. Navijaš da Barselona izgubi. Na bilo koji način, i po bilo koju cenu.. Makar i neki igrač Barselone doživi povredu. Slomi nogu. Ako je moguće – njihov najbolji – Leo Mesi. Jer simpatiseše Real Madrid. Jer mrziš Barselonu zato što tvom omiljenom klubu može da uskrati titulu a tebi sreću.

Aha! Dolazimo do suštinske veze: MRŽNjA i SREĆA. Zajedno! Pitamo se – Kako to uopšte može da funkcioniše? Kako je moguće da mržnja proizvede ili bude jedno od sredstava sticanja sreće?! Kako? Tako. To je sport. To je fudbal. Tako sport funkcioniše. U staroj Grčkoj je onaj koji bi završio kao drugi u nekoj disciplini bio ismejan i tog dana bi ga se stidela bliža okolina, porodica i njegova žena. Danas? Danas i onome ko je treći kačimo o vrat medalje. Šta to govori o nama, u hiljadugodišnjem razvitku? Da li to znači da smo manje iskreni sad ili da smo osmislili mehanizme za bolje sakrivanje iskrenosti? Ili, bolje reći, sakrivanje mržnje? Da li je zato sport loš? Ili smo loši mi? Ili se uopšte nismo ni menjali.

Ili smo takvi od uvek? Samo je Koloseum zamenjen Alijanc Arenom ili JNA. Dolazimo do novca. Širokom krugu koji zarađuje proizvodeći I MRŽNjU bilo je potrebno da se ona održava i održi. A sve se pravda takmičarskim duhom. Željom da se bude bolji. Da se pobedi. Možda je to dobro. Poneka slomljena kost i emocionalno ubijanje protivnika možda je bolje od apatije u koju bi čovečanstvo zašlo kad se ne bi takmičilo. Kad bi prihvatilo da su svi isti. Postavlja se i sledeće pitanje: Zašto jedni vezuju sport samo za nešto pozitivno a drugi samo za negativno? Šta je uopšte sport? I gde je on između ta dva? Da li je on fizička ili psihička veština? I za koga je fizička a za koga psihička? Fizička je za igače (oni igraju) a psihička za navijače (oni posmatraju) ali šta ćemo sa navijačima koji fizički učestvuju u borbi za svoj klub? Jesu li onda i oni ravnopravni sa igračima svog kluba? I oni se bore, tuku ili ubiju protivničkog navijača, organizuju akcije za klub. Da li je sportski klub, tj. oni koji se takmiče, izolovan od sadejstva sa tim? Gde je tu mržnja a gde sport?

Izvor>>

Pin It
2013-06-06
četvrtak, 06 jun 2013 09:44

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori