Back Baza znanja Sport Narodno i sportsko rvanje u Srbiji - I DEO

Narodno i sportsko rvanje u Srbiji - I DEO

Narodno i sportsko rvanje u Srbiji - I DEO

Stari Sloveni su se za borbe pripremali uvežbavajuci rukovanje oružjem, trcanje po raznim terenima, plivanje i ronjenje, kao i veštinu rvanja. Pošto su svi muškarci ratovali, svi su morali da produ ovu obuku. Pocetke stvaranja Srpske države karakteriše privilegija vlastele da kada treba ratuje, a da u miru uvežbava borilacke veštine (Miloševic, 1989). Vremenom su borilacki kvaliteti sve više bivali na ceni. Car Dušan Silni (1308-1355), u cije vreme je Srbija dostigla vrhunac svoje moci, bio je cuven po veoma dobrom vladanju borilackim veštinama a među njima i rvanjem, dok je škola borenja i rvanja, koju je vodio Despot Stefan (1374-1427), imala evropsku slavu.

Kasni srednji vek za Srbe je karakteristican po otporu koji se u narodu sve više spontano organizuje za oslobodenje od ropstva. Srpski narod ima svoje oblike otpora zulumu i tiraniji. Taj, najpre prkosni i osvetnicki, pojedinacni otpor naroda, polako prima razne forme organizovanog oružanog otpora. U mnogim našim krajevima organizovane su oružane družine i cete hajduka. Hajduci su u to doba izuzetno cenili veštinu rvanja. Svaki novi clan koji je trebalo da bude primljen u hajducku družinu, morao bi da pokaže da ume dobro da se služi sabljom, da ume da rukuje vatrenim oružjem i da je vešt kao rvac. Rvanje je u to vreme postalo omiljena disciplina koja se mladima spontano nametala kao vrlo mocna forma izražavanja snage i veštine, te su se o blagdanima, crkvenim i verskim prazicima, svadbama i drugim narodnim veseljima organizovali prigodni spektakularni rvacki turniri na kojima su mladici pokazivali šta znaju i umeju boreci se narodnim formama rvacke veštine, onako kako su se u narodu zadržali i sacuvali obicaji i pravila rvanja.


Rvanje može da se definiše kao takmicenje dvojice boraca u pokušaju da jedan drugog obori ili baci na tlo primenjujuci pri tome najrazlicitije tehnike i takticke zamisli, a prema utvrdenim pravilima rvanja. Pored najcešce upotrebljavanog termina rvanje, u našoj se zemlji upotrebljavaju mnogi drugi izrazi kao na primer: borenje u Lužnici i Nišavi, nošenje u Dragacevu, jakanje u Jugozapadnoj Srbiji, brecanje u nekim delovima Vojvodine, vucenje u Zapadnoj Srbiji. Medutim, neki autori rvanje definiše kao borbu dva borca u kojem oni odmeravaju snagu (Cvetkovic, 1982), pa je u raznovrsnost različitih oblika rvanja moguce ubrojati i razne vrste nadvlačenja: vučenje kuke, vučenje klicka ili klipka, obaranje ruke.

Rvanje obično zapocinje iz visokog stava, a osnovni je zadatak da se suparnik obori na plećke. Ponekad se borba ponavlja “da se posvjedoči”, pa i do tri puta. Rvaci se redovno bore na ravnoj travnatoj poljani, na neomedenom prostoru. Rvu se i deca, i momci, i odrasli, često radi zabave, ali ponekad je to ozbiljna borba, neka vrsta megdana. Tako se u Sandžaku, slicno kao u Crnoj Gori, pojavljuje i izazivanje u vidu podbadanja potencijalnog protivnika šiljkom (Cirkovic i Jovanovic, 1992). Najcešci oblici narodnog rvanja u Srbiji su:


1. u koštac ili u kosti,
2. u pojas ili u kaiš,

3. u ruke,
4. pelivansko,

5. svebor,
6. razna nadvlacenja.

1. Rvanje u koštac ili kosti – je naziv oblika rvanja koji je veoma popularan medu seoskom omladinom i ima veliku tradiciju u narodu. Najviše se upražnjava kod cobana i seoske školske dece. Takmicenja ili nadmetanja se održavaju na raznim skupovima i svecanostima, posebno praznikom u “Porti”, prilikom vršidbe, na svadbama, vašarima, saborima, litijama i slicnim prilikama. Nema uzrasnih ni težinskih kategorija, a obicno se rvu bosi i nagi do pojasa, dok donji deo predstavljaju svakodnevni delovi garderobe Pobednik se smatra simbolom snage, veštine, okretnosti i muškosti.


Kod rvanja u kosti ili koštac, rvaci stoje okrenuti prsima jedan nasuprot drugome, a iskoracena noga im, u nekim varijantama, može biti na povucenoj liniji ili na nekom postavljenom tankom štapu. Obuhvataju jedan drugoga, i to tako što jednom rukom idu preko ramena, a drugom ispod pazuha. Cim utvrde da imaju dobar, cvrst hvat, na znak sudije ?sad? ili ?pocni? pocinje borba koju karakteriše: pritiskanje, podizanje, nošenje, zamahivanje, preturanje i obaranje. Borba je završena kada je jedan borac oboren na leda a drugi nad njime. Obaranje na tlo može biti u stranu - nasatice ili natrag. Ako oba rvaca padnu u stranu, taj položaj zovu pokoške, to jest oba su rvaca podjednaka i nanovo se rvu. Ako su borci jednako snažni, teško je “slomiti” protivnika u pasu, pa borba može trajati veoma dugo, što je opisano u narodnoj pesmi “Kraljevic Marko i Musa Kesedžija”. Ako je razlika u snazi boraca veca, borba se brzo završava, pobeduje jaci. U drugoj varijanti, po predhodnom dogovoru, jaci borac daje prednost slabijem tako što zauzima manje povoljan pocetni položaj, pa klekne na jedno koleno (Milicevic, 1984). U nekim se krajevima smatra da je pobednik onaj koji obori protivnika na plecke i tako ga zadrži odredeno vreme ostajuci na njemu (Kurelic, 1953). Ovaj oblik rvanja je na Petoj seoskoj sportskoj olimpijadi, održanoj 1973. Godine u Majdanpeku, privukao 43 ucesnika iz 15 ekipa. Zbog velikog interesovanja i dinamicnosti ovo rvanje je uvršteno u stalni program Seoske sportske olimpijade, a u komentaru ovog rvanja nakon završetka Devete seoske sportske olimpijade zapisano je sledece: ,,Snaga, znanje, pa i sportske sreca odlucuju u ovoj disciplini, koja se ocekuje sa velikim nestrpljenjem a prati sa velikim uživanjem. Na strunjacama ljuti protivnici i privatno veliki prijatelji, ucesnici u narodnom rvanju daju primer iz fer pleja i dokazuju kako sport oplemenjuje coveka. Do sada još nije zabeležen slucaj nekog nesporazuma kod takmicara u narodnom rvanju? (SOFKMajdanpek, 1978). Kao modifikacija ovog hvata ponekad se javlja nešto visociji hvat za vrat i ramena, kao i varijanta hvata za krsta koji se u nekim krajevima zemlje naziva lomljenje kicme.

2. Rvanje u pojas - započinje iz visokog stava, borci se hvataju za kaiš, pojasni deo pantalona ili za same pantalone u visini bokova. Odatle u narodnoj pesmi izraz “boka junackoga” znaci rvanje. U Srbiji, narocito u Leskovackom podrucju, izraz bok ili za bok ima drugo znacene: to je rvanje sa hvatom za ispust na pantalonama nešto iznad kolena, a borci se hvataju za pantalone sa jedne i druge strane, ili sa jedne strane za pantalone, a sa druge za pojas. Ipak, najcešce se koristi hvat jednom rukom za pojas u predelu stomaka a drugom u predelu leda. Ponekad druga ruka ne hvata pojas sve dok ne pocne borba. Pobedom se smatra bacanje protivnika a da se ostane na nogama, a nekad se pobedom smatra i kada protivnik dodirne zemlju rukom, kolenom, ledima ili grudima (Cvetkovic, 1982). Rvaci se medusobno dodiruju bradom o rame i gledaju da se nogama što više udalje jedan od drugoga. Slican je nacin borbe i u okolini Teslica pod nazivom za šavrele, a u ovom obliku više dolazi do izražaja spretnost i veština, a snaga nešto manje nego kod rvanja u koštac (Lajevac, 1997).

Pre početka borbe protivnici pitaju jedan drugoga: ”Jel’ može”, pa tek po dogovoru “može” pocinje borba. Ovde su dozvoljene razlicite akcije: zaplitanje i podmetanje nogu, previjanje preko bedara, i razlicite druge varke. Rvaci obaraju jedan drugoga na jedno ili oba kolena, ali se iz tog položaja opet dižu ne puštajuci sve vreme iz ruku jedan drugoga. I ovde protivnika treba oboriti na leda, ponekad se traže dve pobede u tri pokušaja, ili se pobeda priznaje tek nakon treceg obaranja. Varijante i korišteni nazivi ovog rvanja su još i: o pas, u pasove, za pojas, za kaiš, za boka, za preljke, za džepove, za broc pantalona.

3. Rvanje u ruke ili za mišice je oblik rvanja koji se u Srbiji srece nešto rede nego predhodna dva, a protivnici hvataju jedan drugoga za nadlaktice. U nastojanju da jedan drugoga sruše na zemlju koriste i saplitanje nogama. Borba je vrlo naporna i traje dosta duže nego kod predhodna dva oblika rvanja, pa do izražaja posebno dolazi izdržljivost. Rvaci su goli do pojasa, ali postoje varijante sa hvatom za rukave košulje ili za jelek. Ovaj oblik rvanja je prisutan u Severnom Banatu (Stefanovic, 1974 – 78).

4. Pelivanstvo je oblik rvanja karakteristican za Kosovo i Makedoniju, ali se cesto srece i u Sandžaku. Pojava pelivanstva kod nas vezuje se za dolazak Turaka i predstavlja znacajne obicaje na našem tlu. Sama rec pelivan potice od persijske reci pelevan što znaci junak. Kod nas je ova rec dobila dvojako znacenje: šire, koje oznacava coveka izvanrednih fizickih sposobnosti, i uže, covek koji se bavi specificnim narodnim oblikom rvanja. Kod nas su se pelivani najpre nalazali na dvorovima aga i begova koji su ih držali radi svoje slave i zabave. Pretežno su bili Turci, ali se kasnije pelivanstvo, paralelno sa islamom, proširilo i medu stanovništvo naših krajeva.

Takmičenja u pelivanskom rvanju se održavaju prilikom raznih svečanosti, svadbi ili prilikom obrezivanja (suneta) male muške dece. Obično se u ovim prilikama takmiči nekoliko parova takmičara - pelivana, uz pratnju zurli i bubnjeva (tapana). Pelivani nastupaju goli do pojasa u posebnim kožnim čakširama zvanim kispet, i namazani uljem što jača i štiti kožu, a otežava hvatanje. Borbe se odvijaju na otvorenom travnatom terenu. Pelivani ulaze u borilište svaki sa svoga kraja i idu prema sredini. Tu se rukuju, naprave krug pljeskajući se po nogama, vrate se u sredinu hvatajući se za ramena kao da ce početi sa rvanjem, opuštaju ruke i još jednom krenu unaokolo. Vrativši se u sredinu započinju borbu zauzevši predhodno visoki početni stav, savijeni u pojasu i spremni za napad (Bojovic, 1994). U toku borbe dozvoljen je veliki broj hvatova akcija, stoga pelivansko rvanje veoma lici na savremeno rvanje slobodnim stilom. Cesto se upotrebljava takozvani kurtpandž (zahvat koji podseca na dupli nelzon), bondruk (hvat s leda za vrat), sarma (uvrtanje sa prebacivanjem), cerek (hvat iza pasa i ispod jedne noge).

Takmičenje može da traje veoma dugo. Ponekad se borba prekida zbog mraka i nastavlja narednog dana. Ako borba traje predugo događa se da borci dizanjem ruke traže od sudije da objavi nerešenu borbu. Pelivan je izgubio borbu ako: dodirne tlo obema plećkama, dode u položaj mosta ili polu-mosta, bude dignut sa tla do visine svojih kolena ili više, preda borbu iz bilo kojeg razloga. Tokom borbe može da dode do odluke, a da se borba ne prekine odmah. Sudija ima više. Pošto obicno rvu dva para paralelno, za svaki par se izaberu do tri sudije (svako selo ima par dobrih starih pelivana, pa se oni pojavljuju kao sudije, a njihove se odluke primaju bez pogovora).

Pelivani su podeljeni na cetiri grupe ili kategorije, i to po sposobnostima. U najvišu kategoriju idu baš - pelivani, najbolji i nepobedeni (cetvrta ruka). U drugu bašalti, koji su gubili samo od pelivana najviše kategorije. U trecoj grupi su bujukorta - pelivani, koji su gubili od obe kategorije. Poslednja kategorija kicikorta - pelivani, sastavljena je od pocetnika.


Pelivan se obično vaspitava uz oca ili nekog rodaka iskusnog pelivana ili dobrog poznavaoca pelivanstva. Dete se uvodi u manja cobanska takmicenja cim podraste i pokaže prirodnu snagu. Uglavnom se selekcionišu veci, snažniji momci. Roditelji se brinu da buducem pelivanu pruže što bolji život i ishranu, a ako to ne mogu, pomažu im seljani. Kao i u ostalim narodnim sportovima mnogo se pažnje poklanja odmoru pre takmicenja. Pelivani bivaju poštedeni težih seokih radova, a najboljom pripremom se smatra bivanje na planini uz dobru ishranu. Borba je gotovo jedini trening, mada kako kažu seljani, pelivan se vežba i na drvo: privlaci ga, diže, cupa, savija.

Blizu Prizrena, u kraju Gora opštine Dragaš, pelivanstvo se posebno raširilo. Prvi pelivani krajem XVI i pocetkom XVII veka bili su nadnicari i naucili pelivanstvo od turskih pelivana. Takmicenja su se organizovala prilikom svadbenih svecanosti, a kasnije povodom svih proslava. Pravila nalikuju onima pri takmicenju slobodnim stilom. Postoji šest kategorija: teška, poluteška, srednja, polusrednja, laka i polulaka. Turski nazivi ovih kategorija su: baš, bašalti, orta, bujukorta, jenlik, bujukjenlik. Kategorizacija zavisi od težine i sposobnosti borca. Takmicenje traje dok jedan ne pobedi ili sudija ne proglasi borbu nerešenom. Pobeda se postiže obaranjem protivnika na leda i podizanjem protivnika do ramena. Zabranjena je grubost (lomljenje ruke, diranje ili udaranje osetljivih delova tela). Sudije, takode iz redova pelivana, kažnjavaju prestupe opomenom, a najteže kazne su iskljucenje borca. Borba može trajati i po nekoliko sati. Takmicari se bore na mekoj livadi, a za to vreme sviraju zurle i udaraju gocevi prateci ritam borbe, dok gledaoci u krugu oko livade glasno bodre borce. Svaka pobeda se oglašava udaranjem u goceve, dok pobednik izvodi ritualni pozdrav: desnom rukom trlja pantalone, zatim se diže u vis, prislanja celo i klanja se publici, i to sve nekoliko puta. Pelivan je u kožnim pantalonama zvanim kispet, koje se kao i golo telo mažu jestivim uljem. Mnogi goranski pelivani koji su u poslednjih 200 godina trijumfovali na prvenstvima u Krk Bunaru, koja se sada održavaju u Jedrenima u Turskoj, i sada se pominju u Gori. To su: Karcula, Rahim, Hazlum, a svi su nosili nadimak Pelivan.


5. Svebor je narodni oblik borenja koji se razvija pod pokroviteljstvom Srpske pravoslavne crkve, a predstavlja mešavinu rvanja i drugih borilackih sportova i veština. Pravila nisu strogo definisana pa, u zavisnosti od afiniteta boraca, osim rvac- kih bacanja mogu biti dozvoljeni udarci rukama i/ili nogama, kao i poluge na zglobovima. Posebnu atrakciju predstavljaju demonstracije borbi macevima i drugim hladnim oružjem koje izvode vitezovi u karakteristicnoj nošnji. Ipak, rvacka veština je dominantna u ovom obliku borenja, a Crkva sve više forsira rvacko nadmetanje u koštac u kojem se pobeda ostvaruje sa tri uspešna bacanja protivnika na leda. Takmicenju predhodi tradicionalni crkveni ritual, a cela manifestacija se održava u veoma svecenoj i dostojanstvenoj atmosveri. Deo svebor nadmetanja predstavlja i vadenje Casnog krsta iz reke ili jezera na dan Bogojavljenja – 19. janura. Za tu priliku, takmicari poredani u vrstu, skacu u ledenu vodu na znak sudije i plivaju 33 metra do krsta. Pobednik je onaj koji prvi dohvati Casni krst.

6. Nadvlacenja predstavljaju oblike narodnih borenja, koji po svojoj fizionomiji nisu rvanje u klasicnom smislu, ali zbog prisutnih elemenata naglašenog odmeravanja snage i veštine, ponekad se ubrajaju u narodna rvanja. Najpoznatiji oblici nadvlacenja su: vucenje kuke, vucenje klicka i obaranje ruke. Vucenje kuke je cest oblik nadvlacenja u kojem protivnici medusobno zakace srednji prst jace šake, spoljašnje strane stopala istoimene noge naslone jedno uz drugo, a suprotnu nogu i slobodnu ruku drže nazad. Hvat prstiju je na sredini iznad stopala, a na znak sudije pocinje vucenje, cimanje i uvrtanje, sa ciljem da se protivnik prevuce na svoju stranu, izvuce iz ravnoteže i natera da pomeri prednju nogu ili natera da pusti hvat. Vucenje klicka (klipka) je cest oblik nadvlacenja u kojem takmicari sednu na tlo, saviju kolena i odupru se stopalima nogu jedan o drugog, te rukama u širini ramena naizmenicno uhvate štap dužine oko jednog metra. U pocetnoj poziciji štap se nalazi na sredini izmedu takmicara iznad linije gde se spajaju stopala. Na znak sudije pocinje nadvlacenje, a pobednik je onaj koji protivnika ili ga natera da pusti štap. Vreme nije ograniceno, a ponekad snažniji covek izazove po dvojicu (Levajac, 1997). Obaranje ruke je vrlo cest oblik nadvlacenja, koji se može upražnjavati svuda, pa cak i u kafanama. Protivnici sednu ili stanu uz sto, jace ruke savijene pod uglom od 90 stepeni oslone laktovima na sto, a šakama se uhvate dlan u dlan. Na znak sudije pocinje vucenje u pravcu suprotne ruke, a ni jedan drugi deo tela osim lakta ne sme dodirnuti sto. Vreme nije ograniceno, a ovo nadmetanje može da se primenjuje i u ležecem položaju, s tim što slobodna ruka ne sme dodirivati tlo.

Casopis "Aktuelno u praksi", Pokrajinski zavod za sport

FacebookTwitterDiggStumbleuponRedditPinterest
Pin It

Ostavi komentar

Narodno i sportsko rvanje u Srbiji - I DEO Review Avg. Rating: 0 1 Reviews 1 Pregleda